Još jednom, poslednji put okrenula se da pogleda planetu, znala je da uprkos svemu onome na šta nikako nije mogla da se navikne, volela je tu malu planetu i njene neobične stanovnike. Ono što joj je definitivno smetalo bila je stalno prisutna siva boja neba koja je izbledela plavetnilo njenih očiju.

Gotovo je… Zakoračila je i nečujno se odrazila u plavetnilo.

Napokon je došao trenutak kada će postati ono za šta su je celi život pripremali. Želela je to, želela je biti deo svega, da se svuda može uvući i sve videti. Biće u svima, a niko je neće ni videti, ni čuti, ni pomisliti da je tu oko njih neko ko to ustvari vodi.

Osetila se lakom i beskrajnom dok je napuštala svoj vidljivi oblik. Još malo pa će postati potpuno svoja.

Postaće sve… biće i boja, i oblik, i miris, … biće svuda. U pustinji, iznad mora, na vrhovima drveća, iznad oblaka i oko sunca. Biće topla i moći će sama da se rashladi tako što će pustiti vetar ili kišu da prođu kroz nju. Danju će biti plava, a noću crna protkana zvezdama. Moći će da klizi po vodi u obliku mehurića, kroz trsku i alge, da uđe pod zemlju i da oseti sve.

Biće svuda a niko je neće imati. Osetila se neverovatno lakom i znala je da je to to. Svaki deo nje bio je svuda i granice više nisu postojale.

Postala je deo svega, a bila je svoja.

*priča pisana 2001. godine za projekat Peti element u okviru programa za mlade u Školigrici (danas UK Parobrod)

Ostavite komentar