Poslednjih dana zaređale neke tužne vesti. Neki ljudi otišli su zauvek, neke sam poznavala, neke ne ali sam znala one koji su njih znali. U isto vreme čujem za bivšeg kolegu koji ima rak u terminalnoj fazi i prognozu od mesec dana, za devojku koju ne poznajem skupljaju se humanitarni prilozi preko društvenih mreža…smrt ne mari za godišnje odmore i raspuste. Ona uvek dođe. Jedina sigurna stvar koju znamo o našem životu jeste da će se jednoga dana završiti.

Ne znam kako bi bilo da znamo dan svog odlaska? Da li bi bili pametniji, srećniji, koncentrisani da život živimo, a ne da ga brinemo. Pre nekoliko godina neka žena mi je rekla kako ću dugo živeti. Prva stvar koja mi je pala na pamet bio je film Gorštak (Highlander) o ratniku koji živi kroz vekove i sahranjuje one koje voli. Pakao, pomislila sam…zamisli da svi oni koje voliš odu, a ti nastavljaš da živiš. Koga voliš, kad više nema onih koje si voleo?

Ima ona narodna koja kaže “Dobro je dok ide po redu.” Red je valjda da idu oni stariji, da deca sahranjuju roditelje, ali kada to zaista bude dete koje u svojim mladim godinama stoji nad grobom to nekako nije u redu. O tome kako izgleda kada roditelj sahrani dete ne mogu ni da mislim.

Postoje mnoge stvari koje ne razumem na ovom svetu, smrt i rat su dve najveće.

Kažu da prosečan čovek danas živi oko 70 godina, što izađe 25.500 dana plus minus prestupne godine. Ako izračunamo koliko smo već proživeli ta matematika napravi neki čudan ukus u ustima i duši. Da li je to kajanje ili strah, vera ili zahvalnost? Valjda svako treba da otkrije za sebe.

Činjenica da živim preko puta groblja nekako u svakodnevnoj slici drži temu smrti u mom životu. Valjda ništa nije slučajno. Često preprečim do grada kroz uređene aleje, obiđem moje, pokupim suvo cveće ako ga ima, ispraznim vodu od kiše i zastanem na tren. Ne zadržavam se previše, jer znam da tu više ničeg nema, ostaje zaista samo ono što nosimo u duši, sećanja, neki davni mirisi i prošle slike.

Susret sa smrću me stalno vraća na jedno isto pitanje: Volim li dovoljno? Kako ću znati?

Kao da postoji neka nebeska komisija koja će me sudnjeg dana sačekati na kapiji i pitati: Ti mala, šta misliš, jesi li volela dovoljno, jesi li iskoristila sve što si odavde ponela? Jesi li udahnula život punim plućima i pljunula u lice svim strahovima? Jesi li hodala svesna kakav dar si dobila? Jesi li ga podelila sa drugima i tako svoje srce uvećala?

Sedim vlažnih obraza i ne znam.

Verujem da se svaki zagrljaj računa, svaki osmeh iz oka, svaki dar koji u tuđi život donesemo. Verujem i nadam se da se u nekom galaktičkom kalkulatoru sve to sabira. A, možda to uopšte nije bitno, ako mi u našoj duši, na našoj ličnoj računaljci povedemo računa gde su nam kuglice koje se broje.

Jedino što treba da znaš jeste da ljubav nikada ne umire. Čak i kada nema više onih koje si voleo, oni u tebi nastavljaju da žive. U tvojoj duši ta ljubav postoji zauvek i ona ne umire. Kroz tebe će živeti i ti ćeš je dalje preneti.

Vidiš, rekla sam ti da ljubav ne umire.

I sada znaš šta ti je činiti ♥

Ostavite komentar