Plačem, sa godinama, čini mi se, sve više i češće.

Plačem od radosti kada shvatim koliko je ovaj život jedno čudo.

Gledam novogodišnju priredbu gde Zara i njeni drugari i drugarice recituju pesmu znakovnim jezikom iako u razredu nemaju druga ni drugaricu koji ne čuju. Svejedno, njihova mlada učiteljica je smatrala da treba da znaju da postoje deca koja ne čuju i da i oni treba da ih razumeju. Gledam učiteljicu, mlada je, ima manje od 30 godina, nema svoje dece još uvek i ima želju da našu decu nauči empatiji i drugarstvu u punom značenju te reči. Gledam je i oči mi se pune suzama…od zahvalnosti, od radosti života.

Baletska predstava pre 2 godine, godišnji koncert, Zara izlazi na scenu, istu onu scenu na kojoj sam ja igrala pre tačno 30 godina. Tada je sve izgledalo drugačije, sala je delovala mnogo veća, sećam se jakih reflektora koji su obasjavali prvi deo bine gde sam igrala, sećam se svlačionice i one usplahirene sreće, žutog tila i šnalica. Sada sedim u publici i gledam nju i plačem, grcam od emocija što sam živa, što je moja, što igra i što je srećna…Shvatam kako me život vodi u spiralu, kako me vraća na ista mesta drugačiju, spremniju da vidim i shvatim čaroliju trenutka, da se setim svoje sreće na sceni dok radim ono što volim.

Plačem i kada se setim onih koji više nisu tu, plačem jer mi nedostaju, njihove reči i podrška, vera u mene i taj beskrajan vetar u leđa. Da znam da mogu na Mars da odem i da uvek imam gde da se vratim. Plačem za onima koji su otišli jer ne znam da li su znali koliko su mi važni bili. Koliko samo sećanje na njih čini da budem hrabrija i svoja.

Plačem uveče dok ih gledam kako mirno spavaju, gledam im tabane i vidim kako rastu i shvatim koliko mi vreme brzo proleće, trči pored mene. Kada shvatim da ono zbog čega danas žurim, za 5 godina neće postojati. Plačem jer nikada nisam znala koliko ljubavi može stati u srce, dok ga nisam otvorila.

Plačem od sreće, kada shvatim šta sve imam i koliko je ovaj svet zapravo jedno fantastično putovanje. Od predivnog osećanja prepuštanja, veri i ljubavi koju nađem u osmesima svoje dece i onom zagrljaju u kome završim dan.

Plačem ponekad i gutam knedle jer pomislim šta kada odu oni koji su moj temelj, moje sidro, a ja nisam stigla da im kažem koliko ih volim i koliko su mi važni. Plačem jer ponekad samo tako znam da sam zapravo živa, da osećam i da mi je stalo. Da volim i postojim i da dušom svojom mogu drugi život dotaći, obogatiti.

Ponekad plačem tiho, da niko ne zna, da ne opteretim nikog jer nemam neki poseban razlog, već se samo život nakupi nekako na gomilu pa pritisne. Posle duša lakše diše i raduje se, prigrli život i ljude u njemu i kaže jedno prosto: Hvala! Hvala za život i sve što mi donese. Za ljude i događaje, za suze i smeh! Hvala suzama što kažu ono što nekada ne umem drugačije da pustim, hvala životu što me uči.

Hvala tuzi što me uči da bolje prepoznam radost i sreću i da je primim otvorenog srca. Hvala suzama mojim koji čine da se svaki put osetim više živom. Plačem dakle postojim, smejem se, živa sam! Suza i osmeh – ponekad u njih ceo život stane.

Jedna za dušu 

Comments (1)

Jasmina

Apr 16, 2018 at 6:32 AM

Bas tako,draga!

Reply

Ostavite komentar