Poslednjih godina često se priča o tome kako treba da volimo ono što radimo, kako tu leži ljuč naše sreće i svrhe u životu. Ipak, ponekad to deluje kao utopija, kao nemoguća misija. Verovatno i među vama ima onih koji su nekada razmišljali da promene posao ili da u postojeći posao unesu neku promenu, da promene mesto gde žive ili neke navike. Pitanje je uvek kako naći pravi put?

Spremajući kratku prezentaciju u okviru svoje trenerske edukacije želela sam da podelim svoje viđenje poslovne radosti – kako izgleda to kada radimo ono za šta osećamo da smo rođeni i kako da uopšte pronađemo to nešto samo naše.

Radost je jedna sasvim divna reč, nosi u sebi onu dečiju igru i spontanost i isto tako nosi i reč RAD. Odatle kreće moja želja i inspiracija da pronađem tu magičnu formulu da se više radujemo svakoga dana. Setite se šta ste želeli da budete kada ste bili mali? 🙂 Pretpostavljam da se sada sećate kako ste sebe videli kao stjuardesu, lekara, muzičara, slikara, balerinu…

Na trenutak dopustite sebi da se setite svojih dečijih snova i da vas obuzme ta nesputana radost, tu leže mnogi odgovori naše duše. To ne znači da sada treba da idemo i završavamo nove škole, već da pronađemo šta je to što nam danas može doneti isti takav osećaj.

Ja sam želela da budem bibliotekarka kada sam bila mala. Volela sam knjige i bila sam veoma povučeno i stidljivo dete, jedno od onih što uglavnom pričaju samo kada ih neko nešto pita. Unutar mene naravno postojao je čitav jedan šareni svet u kome sam maštala i uživala. I onda je život krenuo onako stihijski – završila sam školu, našla prvi stalni posao, pa drugi i tako tokom 10 godina promenila više firmi. Radila sam u malim, velikim, privatnim, državnim i porodičnim firmama sa divnim kolegama koji su predano delili svoja znanja i strpljivo odgovarali na moja pitanja.

Kada sam počela da radim računari su se tek pojavili i ja onako željna znanja išla sam sa jednog kursa na drugi i učila, usavršavala se konstantno, želja za znanjem me ni danas ne napušta. Radila sam kao kurir, sekretarica, office manager, grafički dizajner. Tokom tih 10 godina smatrala sam sebe idealnim radnikom u tuđoj firmi, to je bio okvir u koji sam sebe smestila. Lepo sam se slagala sa kolegama, lepo sam bila plaćena i sve je delovalo da je baš kako treba. Da me je neko tada pitao da li ću nekada imati svoj posao, ja bih sasvim sigurna u sebe odgovorila da nema šanse – ja nisam učila škole za to, nisam čitala debele knjige o tome, ja jednostavno o tome ništa nisam znala.

A onda se rodila Zara 2008. godine, a sa njom sam se rodila i ja kao majka i ta nova uloga je u moj život donela neka pitanja: Ko sam? Šta radim? Ko želim da budem? Kako želim da trošim svoje vreme? Da li želim da trošim ili ulažem svoje vreme?

Gledajući to malo biće pored sebe osetila sam prirodnu potrebu da budem sa njom, da rastemo zajedno, ali da ipak nešto malo i radim. Osetila sam potrebu da uradim nešto da učinim da ovaj svet bude makar malo bolje mesto. I tako su se rodile DajDaj pelene 🙂 iz male želje da se promeni svet i sa puno ljubavi i podrške. Upala sam u preduzetničke brzake sa svojom kumom i veslala kroz sve nove predele i avanture. Tokom sedam godina upoznala sam divne ljude, posetila mesta o kojima nisam ni sanjala ili znala da postoje i doživela neke zaista izuzetne stvari, otkrila u sebi potencijale za koje nisam ni znala da ih imam. Danas kada pogledam taj put zaista sam ponosna na ono šta smo prošle i zahvalna za sve. Danas znam da je ta sasvim spontana i ne preterano planirana odluka zapravo bila najluđa avantura koju sam mogla sebi da platim u životu. Platila sam je novcem i svojim vremenom, a dobila sam toliko toga, pre svega dobila sam sebe! Dobila sam sebe kakvu nisam ni u najluđim snovima zamišljala. Dobila sam priliku da učim, da izađem iz svog šarenog unutrašnjeg sveta i podelim ga sa drugima, da upoznam radost učenja i podučavanja i jedan potpuno novi svet.

Svako od nas je biće neverovatnog potencijala, kao drvo u šumi koje raste iz male semenke. Semenka padne na zemlju i onda polako traži svoje mesto, crpi energiju iz zemlje i pusti klicu, mali list, stabljiku pa onda i stablo. To stablo raste, širi svoje grane, pravi listove, mirišljave cvetove i ukusne plodove. Prolaze godine i smenjuju se godišnja doba, nekada grana pukne, odlomi se i šta drvo uradi? Drvo na istom mestu napravi novu granu, ponekad i dve i napravi još bogatiju krošnju.

Da li ponekad imate osećaj da ste posađeni na pogrešnom mestu ili da bi možda na nekom drugom mestu pravili bolje plodove?

Ja znam da promene nisu lake, ali su vredne. Često ih prati strah, sumnja, pitanje: Kako da znam koji je pravi put? Ne znam da li znate – stablo oraha kada se posadi iz semenke pravi plod tek posle 8-12 godina, ako se posadi iz mlade sadnice već posle 2-3 godine će početi da rađa. Zbog toga ljudi koji uzgajaju orah ga ponekad presađuju po 2-3 puta, da bi rađalo bogatije i brže.
Imajte to na umu kada razmišljate o promenama, a sva ona pitanja se pojave.

Znate nama ovo srce što kuca u grudima nije dato samo da nam vrti krv po telu, dato nam je da nas vodi. I ovaj život što imamo, nije nam dat tek tako da ga proživimo, da čekamo da se desi nešto, dat nam je da ga volimo i da mu se radujemo. Imajte na umu da odluke koje donosimo oblikuju naš život, i na kraju te odluke oblikuju ko smo zapravo mi.

Ja znam da je svako od nas jedno predivno stablo, sa bogatom krošnjom koja može stići do zvezda. Želim Vam od sveg srca da na svom putu pratite svoje srce, da mu dozvolite da vas vodi i da se radujete svakom koraku tog divnog putovanja.

*Ovaj tekst je nastao kao kratka prezentacija u okviru mog treninga za NLP trenere koji sam pohađala u leto 2017. na NLP Institutu. Inspirisan je mojim radom sa mladima tokom protekle 3 godine gde sam imala priliku da im budem podrška na putu razvoja njihovih ideja. Ono što sam ja na tom putu dobila jeste upravo putokaz za neki novi put kojem se jako radujem. Ukoliko razmišljate da pokrenete posao ili napravite neku promenu u svom životu slobodno mi se javite, biće mi drago da vam budem podrška na tom putu, da koračamo i rastemo zajedno ♥

Ostavite komentar