Nedavno sam dobila poziv da učestvujem na Aiesec konferenciji Novi Lideri u Novom Sadu. Kada sam se našla sa devojkom iz organizacije dala mi je nekoliko tema o kojima bih mogla da pričam. Između toga šta je bitno na kraju dana i preko trnja do uspeha, ova druga tema mi se učinila znatno bližom i važnijom u datom trenutku. Ne zbog toga što mislim da mi je životni put bio trnovit i da sam žrtva neke kosmičke nepravde, već zbog toga što mi se čini da sam većinu trnja na svom putu, kada sam ih i imala, sama sebi posula.

Nego, da krenemo od početka: Ja sam srednje dete i od ranih dana imala sam utisak da sam se nekako provlačila za razne stvari u životu u odnosu na brata i sestru.  Bila sam prilično povučena i stidljiva kao mala i tako sam se neprimetno prošla kroz osnovnu i srednju školu. Na kraju srednje škole odlučila sam upisati psihologiju, pauzirala sam godinu i dana i spremala se za prijemni. Tih godina za upis su se sabirale ocene iz srednje škole, polagao se test iz psihologije i opšte informisanosti. Ta opšta informisanost nije bila nešto za šta ste mogli da se pripremite, nije bilo knjige iz koje sam mogla da učim, vise je bilo po principu znaš / ne znaš.

Došao je dan prijemnog, test iz psihologije sam uradila sasvim dobro po svojim merilima, na testu iz opšte informisanosti je bilo sijaset pitanja koja su mi bila potpuno nepoznata i za mene lično nebitna. Jedno od njih koje pamtim i dan danas je bilo: Koji je tip aviona leteo iznad Bosne? Moja bliska i draga porodica je bila u okupiranom Sarajevu sve četiri godine, sećam se paketa i pisma koje smo slali da nekada mesecima nismo čuli glas od njih, i za mene informacija o tipu aviona koji je leteo iznad njihovih glava je bila potpuno nebitna. Tog dana sam saznala da između ostalog ja nisam opšte informisana osoba. Do dana današnjeg vrlo pažljivo biram informacije koje skupljam i pamtim, ostale jednostavno ostavljam po strani.

Nekoliko dana kasnije rezultati prijemnog su bili istaknuti na velikim staklenim zidovima filozofskog fakulteta. Bio je divan sunčan dan i ja sam sa svojim drugarima iz srednje škole došla da vidim rezultate. Krenula sam od onih prvih papira lagano ka sredini, mog imena nije bilo tu, po broju bodova shvatila sam da je konkurencija jaka, nas 10 je konkurisalo za 1 mesto. Prošla sam tako preko lista na kome je bila povučena crta i shvatila da se nisam upisala, nastavila sam dalje da tražim svoje ime i našla sam ga mnogo dalje nego što sam očekivala. Toliko daleko da mi se činilo da nisu uopšte ni morali da ga ispisuju. Pored toga što sam te godine shvatila da nisam osoba koja nasumično pamti podatke koji mi nisu bitni, zaključila sam nešto mnogo važnije, nešto što će oslikati narednih 10 i više godina mog života. Zaključila sam da pošto nisam upisala fakultet koji sam želela, a ništa drugo me nije interesovalo, da će moj život biti prosečan, da ja nikada neću postići ništa značajno i bitno u svom životu. Imala sam 19 godina i bila sam spremna da živim jedan prosečan život! Interesantno je što sam ovoga postala svesna tek pre godinu dana, skoro 20 godina od događaja kada sam to uverenje pohranila duboko u sebe, da me nesvesno vodi kroz život i definiše me.

Pošto nisam upisala fakultet našla sam posao, počela sam da radim u firmi našeg porodičnog prijatelja na poziciji kurira/sekretarice i tako narednih 10 godina. Po dobro poznatom receptu kuća-pos’o-kuća menjala sam firme i pozicije na kojima sam radila i na svoj ram prosečnog života dodala etiketu dobrog radnika u tuđoj firmi. Što se mene tiče to je bilo to, to je bio moj maksimum koji sam očekivala od svog života. Od neispunjene želje da upišem fakultet ostala mi je neprestana želja za učenjem i usavršavanjem, što se pokazalo kao dobra stvar.

I baš kao što ponekad mislimo da nešto znamo zasigurno, a onda nam život pokaže svu svoju širinu, tako je i za mene moj život, na svu sreću, imao veći plan od onoga koji sam sama sebi postavila. U septembru 2008. rodila se Zara, a sa njom rodila sam se i nova ja. Rodila se nova Sonja koja je poželela da uradi nešto malo, sasvim malo zbog čega će njen život sutra biti lepši i lakši. Zarino rođenje je učinilo da poželim da razbucam taj svoj ram prosečnosti, da zbog nje živim život vredan sećanja i tako joj ostavim poruku koju želim da ponese u svoj život. Da zna da je najvažnije da u životu radi ono što je raduje, što čini da se oseća živom, bez obzira kako drugi oko nje gledali na to, da svojim ponašanjem ima moć da utiče na druge, da ostavi trag u njihovim životima i da na kraju dana kada nas više ne bude ti tragovi su jedino što ostaje.

Tako je počela priča sa pelenama, sa socijalnim preduzetništvom, sa edukacijama, konferencijama, tv gostovanjima, putovanjima…toliko toga što za sebe nisam mogla ni da zamislim onoga dana kada sam tražila svoje ime na spisku. Tada sam shvatila da sama sebi bacam trnje pred noge i da imam moć da ih sklonim tako što ću prihvatiti poziv, usuditi se da uradim nešto sasvim novo, da naučim nešto što mi je delovalo daleko, da dopustim sebi pravo da budem tu gde sam i da prihvatim da postoji razlog zašto sam to baš ja. Puno puta sam neke lepe stvari u životu pravdala time da sam se samo našla u pravom trenutku na pravom mestu, godine su mi trebale da shvatim da je nešto bilo i do mene. Da prevaziđem onu ideju o prosečnosti i da prihvatim ulogu koju su drugi nekako mnogo lakše videli u meni.

Sve ono što se dešavalo prošle godine i moje prihvatanje novog puta je jedna sasvim nova priča, o tome drugom prilikom. Ono što mi je bilo bitno da podelim sa mladim ljudima u publici tog dana bilo je da danas sa svojih 40 godina imam osećaj da sam na pravom mestu u pravo vreme, svesna onoga što znam i šta mogu. Volela bih da oni ne čekaju 40 godina da dođu do tog trenutka u svom životu i zato sam za kraj odvojila 3 važne stvari koje svako od nas treba da ima na umu i povremeno se podseti:

Imaš pravo da pogrešiš! – živimo u društvu gde se greške ne praštaju, a one su zapravo često naši najbolji učitelji. Mnogo manje ćemo naučiti iz situacija kada nas ljudi tapkaju po ramenima i pričaju nam kako smo sjajni. Situacije kada padnemo na kolena, nađemo se pred naizgled nerešivim preprekama su zapravo one kada rastemo, kada izlazimo iz svojih ramova prosečnosti i postajemo bolji!

Imaš pravo da promeniš mišljenje! – u vezi sa svim u tvom životu, fakultetom, partnerom, zemljom u kojoj živiš ili si otišao da živiš pa nije sve ispalo kako si očekivao. Imaš pravo da promeniš sve što ti smeta, što ti više ne odgovara, što si mislio da će biti za tebe pa se ispostavilo suprotno. Imaš pravo da preispituješ svoje izbore, da li su zaista tvoji i čak i kada jesu da ih menjaš, jer sve se u životu menja, jedina konstanta u našim životima zapravo su promene.

Imaš pravo da napraviš pauzu! – da zastaneš, udahneš, sedneš na trenutak i pogledaš gde se nalaziš. Imaš pravo da ne znaš u svakom trenutku života šta želiš i koji je pravi put. Imaš pravo da odmoriš.

Na kraju dana bitno je šta smo uradili i kako smo se osećali. Odluke koje donosimo u svom životu oblikuju naš život i nas same. Jednoga dana mnogo važnije od toga koje smo škole završili i na kojim smo pozicijama radili biće šta smo iza sebe ostavili, kakav trag u drugim ljudima i njihovim životima.

Zato je važno da budemo hrabri, da shvatimo kada sami sebi trnje bacamo pred noge, da nije slučajno što smo baš mi sada ovde, da nije to samo pravo vreme i pravo mesto, da smo baš mi ti pravi! ♥

Ostavite komentar