Volim da čitam, čitanje je bilo jedna od prvih stvari u svom životu koju sam želela svesno da savladam. Moja mama je radila u Politici i samim tim naša kuća je oduvek bila puna novina. Šareni stripovi u Politikinom Zabavniku mamili su me da naučim slova i otkrijem te magične priče između šarenih slika. Logično, posle stripova prešla sam na knjige. Želela sam da budem bibliotekarka, da ceo život provedem među knjigama u miru i tišini 🙂

Sa godinama menjale su se knjige koje čitam, oduvek sam volela prave priče o pravim ljudima i knjige koje su među svojim listovima nosile neke poruke. Od Alhemičara preko Sidarte u srednjoj školi do nekih posebnih ženskih knjiga koje čitam poslednjih godina. Kada kažem ženske knjige nisu to ljubavni romani i dnevnici, to su prave životne knjige o hrabrosti, greškama, lekcijama koje nam život donese, izazovima i kreativnim načinima da ih prevaziđemo.

Jednu takvu knjigu preporučila mi je moja dobra drugarica Jovana, između nekoliko letnjih naslova za plažu i razbibrigu ova preporuka je bila malo drugačija. Obično bi mi samo dala knjigu i rekla par lepih reči o njoj, ovoga puta rekla mi je kako može da mi pozajmi njen primerak mada svakako misli da bi trebalo da je kupim i imam. Stvar je bila interesantnija utoliko što je knjiga bila na engleskom i mogla je samo da se poruči preko interneta. Ipak, poslušala sam je i dok smo još sedele zajedno otišla na bookdepository.com (mala napomena za one koji još ne znaju: knjige su malo skuplje nego na Amazonu ali je poštarina besplatna) i odmah je naručila. Sedam dana kasnije stigla je, preko pola sveta, na engleskom jeziku, samo moja ♥ Knjiga koju sam poklonila sebi bila je Playing Big, Tare Mur.

Ja inače ne volim popularne knjige, kada vidim da je nešto bestseler imam neki otpor prema čitanju, praksa je pokazala potpuno neopravdano, ali ipak on postoji. Tako je i na ovoj knjizi na koricama bilo ispisano kako je bestseler, recenzije su pisali poznati pisci, ali su njene iscrtane korice na mene delovalo umirujuće. Već u prvom poglavlju shvatila sam i zašto. Tara je volela knjige od malena, kao ja i većina devojčica verovatno. Prvi put kada je primetila da postoji razlika između toga kako su prikazane žene i muškarci u društvu, odlučila je da uradi nešto po tom pitanju. Tokom boravka na fakultetu aktivirala se da u zvaničan spisak literature uđe više ženskih autora ili makar knjiga koje govore o ženama. Tu me je kupila, shvatila sam da je drugačija, Tara nije bila neko ko samo priča šta treba da uradimo, ona je to i radila.

Tara piše jednostavno, životno i iskreno o ženama koje su svuda oko nas, sa kojima radi više od 15 godina i kroz čije priče ispisuje priču svake od nas. Žena koje imaju snove, želje i ciljeve, unutrašnje glasove, kritičare, ideje kako da učine ovaj svet boljim, strahove i prepreke koje same sebi postavljamo i talente kojih često nismo ni svesne. Tara nas nežno kroz poglavlja knjige vodi jednostavnim porukama i vežbama do suštine, do naše unutrašnje mudrosti i hrabrosti, da za sebe zamislimo blistavu budućnost koja ranije nije postojala.

Ono što me je posebno opčinilo u knjizi jeste lakoća sa kojom Tara objašnjava i približava nam teme koje obrađuje. Na kraju svakog poglavlja pored pregleda najvažnijih uvida postoji set pitanja kojima sve to reflektujemo na svoj život. Na ovaj način otvara nam se jedan potpuno nov put u naše unutrašnje biće, našu dušu, duboka osećanja gde učimo kako da budemo hrabrije i otkrijemo šta nam je zaista važno. Kako da ponovo otvorimo vrata do one male devojčice koja sanja predivne snove i nosi zvezde u očima.

Moj veliki iskorak dogodio se pre četiri godine, kada sam pozvana da govorim na TEDx konferenciji u Beču. Pozvana sam da ispričam svoju priču na engleskom jeziku pred 1.000 nepoznatih ljudi, prvi put pred tako velikom publikom. Sećam se dana kada sam dobila poziv, sedela sam u kancelariji, mobilni je zazvonio, poznati broj i radost da čujem dragu osobu. Posle razmenjenih informacija sledi njeno pitanje: Šta misliš o tome da pričaš na TEDx-u? Istog trenutka u glavi se javlja glas: Nemoguće, ko si ti da pričaš na TEDx konferenciji, pa još u Beču…Dok je slušam dalje i pitam oko detalja, datuma, teme, sve vreme u glavi čujem glas koji mi objašnjava da to nije za mene, da nisam dorasla izazovu, da nemam dovoljno dobru priču. U jednom trenutku ona me pita šta mislim, kako bi mogla da prosledi moj kontakt organizatorima, ja čujem srce kako mi lupa u grudima, čekam trenutak kada će da iskoči, otkotrlja se po patosu i udari u neki komad nameštaja. Slušajući je u trenutku čujem neki drugi tiši glas koji kaže samo jednu rečenicu: Ovo je poziv koji ćeš dobiti jednom u životu, razmisli dobro šta ćeš odgovoriti. Tog trenutka pored svih šumova, strahova, sumnji prepoznam u sebi želju da to uradim, želju da prevaziđem sebe, svoje strahove i sumnje da nisam dovoljno dobra. Postoji razlog zašto sam pozvana i ako moja priča bude značila jednoj osobi iz publike, meni je dovoljno!

Odlučujem da ću učestvovati iako u tom trenutku ne znam ni šta ću pričati niti kako će sve to izgledati. Trenutak klackanja na ivici u kome se hrabro odgurnem i skočim. Sledeći korak: zovem prijatelje, pričam sa njima kako bi došla do najbolje priče, prijateljica mi prevodi tekst na engleski, druga me savetuje kako da se ponašam na velikoj sceni, treća mi pozajmljuje haljinu i ogrlicu i tako se sve kockice polako slažu.

Dolazi i taj 1.novembar, dan ranije imali smo generalni probu, odlazim da vidim prostor, predivan Volkstheatar, liči na naše Narodno pozorište. Velika bina sa crvenim krugom, izlazim da probam svoju prezentaciju, oko mene čitav tim ljudi postavlja trake preko crvenog tepiha, ne primećujem ih, koncentrisana sam na binu, monitore ispred mene i vreme koje imam. Kada sam prošla celu prezentaciju silazim sa bine i u susret mi dolazi žena, zrači toplinom. Predstavlja mi se, kaže da je tu da pomogne govornicima oko nastupa, da je videla moj nastup i dopada joj se prezentacija, očigledno je da sam odlično navežbala narativ i da eto ona ima samo jedan savet za mene. U tom trenutku ja pomislim: Evo ga, veliki trenutak, daj da čujem taj najvažniji savet od svih sa kojim će moja prezentacija biti sjajna, moj život lepši i ja sva divna. Ona me pogleda toplim majčinskim pogledom, spusti ruku na moju i kaže: U redu je da budeš ponosna! Imaš divnu priču da podeliš sa drugima. Tog momenta osećam kako mi suze naviru na oči, ne znam odakle dolaze, da li od sreće, tuge ili su samo oslobođene i žele da izađu, odu od mene. Zahvalim joj se od srca, bez mnogo reči i osetim da se nešto u meni otvorilo. Otvorilo se jedno sasvim novo polje iz koga ću iskoračiti neka nova ja…svesnija, usmerenija, spremnija da za ono do čega mi je stalo uradim sve što je potrebno!

Sutradan – veliki dan nastupa, dolazim ranije da ispratim celu konferenciju, neverovatna je organizacija celog događaja. Pola sata pre mog nastupa odlazim iza scene da mi nameste mikrofon, zbog haljine daju mi poseban pojas u kome stoji adapter. Petnaest minuta pre mog izlaska stojim iza bine i osećam kako noge kreću da mi klecaju, kako mi se u grlu skuplja kugla i steže mi grlo. Sama sam, svi oko mene se bave svojim poslovima, sama sam sa svojim glasovima i strahovima. Sedam na stolicu i počinjem da dišem duboko, udaljavam se iz realnog prostora i duboko u sebi tražim snagu da prevaziđem svoje telo koje se opire. U tom ponovo čujem onaj glas: Ko si ti da pred 1.000 nepoznatih ljudi nešto pričaš, šta ćeš ti ovde…Osećam grlo kako mi se steže još više. Dišem duboko i tražim onaj drugi glas, onaj tiši, tražim ga da mi kaže da vredi, da je meni bitno, da je možda bitno i nekome ko sedi među tih 1.000 duša. Iz želje da utišam svu buku u sebi slažem misli i pustim da ideja prođe celim telom. Govorim u sebi: Ovde sam sa razlogom, svako od nas ima priču koju neko treba da čuje, ako jedna osoba u publici iz moje priče ponese nešto za sebe, meni je dovoljno!

Dok se vreme mog nastupa polako približava, dišem sve lakše i osećam iznenadni mir koji mi prolazi telom. Dolazi trenutak izlaska na scenu, ogroman prostor, svetla, publika koju vidim, odjednom sve dobija neki smisao. Krećem da pričam i posle nekoliko trenutaka iz publike mi signaliziraju da me ne čuju, mikrofon ne radi. Ja, sada nekako sasvim sigurna u sebe, okrećem se da potražim nekog iz tehnike i u tom trenutku vidim momka koji ide ka mei i nosi mikrofon, uzimam ga i sasvim opušteno počinjem da pričam od početka. Tih 10 minuta će za mene zauvek biti dokaz da mogu da uradim sve što hoću i što mi je važno. Ono što mi je posebno draga uspomena na taj dan jeste veliki broj žena koji mi je prišao u pauzi da mi se zahvali na priči koju sam podelila. Ipak posebno mesto ima jedan mladić koji mi je prišao pred kraj konferencije, krupan i stidljiv sa rancem na leđima zaustavio me je na hodniku i rekao koliko mu je značilo kada sam rekla kako sam bila stidljiva i povučena kao mala i kako sam to prevazišla i eto me danas na TEDx konferenciji. Rekao mi je: Slušajući te pomislio sam ako je ona to mogla, mogu i ja!

Tada sam shvatila da je on bio taj zbog koga sam tog dana iskoračila na tu scenu. Zbog sebe i njega i to mi je bilo dovoljno!

Ono što mi je bitno da napišem jeste da sam ja Tarinu knjigu čitala tačno 2 godine posle mog TEDx govora. Volela bih da sam je pročitala ranije, jer bih onda lakše prepoznala sve ono kroz šta sam prolazila, lakše bih shvatila da strah koji sam osećala dolazi zbog iskustva koje će me promeniti, iz koga ću izrasti neka nova ja, hrabrija i svesnija šta zaista mogu, kada odlučim i iskoračim.

Često sam u životu za neke lepe stvari sebi objašnjavala kako je to zato što sam se našla na pravom mestu u pravom trenutku. Od tog dana dozvolila sam sebi da mislim da je nešto i do mene 🙂 da postoji razlog zašto sam baš ja bila tu u pravo vreme, na pravom mestu.

Svako od nas ima priču, ima nešto što treba da podeli sa svetom, naše ideje, podršku, iskustva, prepreke koje smo savladali…

Svako od nas u nekom trenutku treba da napravi taj veliki iskorak kako bi došao do sebe, do svoje suštine jer tu leži sva naša radost i smisao. Veliki iskorak ne znači da moramo raditi više, da moramo biti aktivniji, da moramo prevazići druge, to znači da treba da obratimo pažnju na naš najdublji i najjači deo jer tu leže svi naši odgovori. Tu leži naša hrabrost da budemo zaista ono što treba. Mnogo odgovora mi nosimo u sebi, samo često ne damo sebi dovoljno vremena da ih čujemo. Zbog toga mislim da je ova knjiga zaista ona koju svaka žena treba da pročita, bez obzira gde se u životu nalazi, šta radi, šta želi, koja pitanja sebi postavlja, koje dileme ima i možda nema sa kim da ih podeli.

Neka ova knjiga bude ono što ćeš nositi na poklon svojim sestrama, drugaricama, koleginicama, svim ženama za koje znaš da mogu mnogo više od onog što one same za sebe vide. Podržavajući jedna drugu svaka od nas raste

Za kraj lepa vest, izdavačka kuća Finesa je ove godine prevela i izdala Tarinu knjigu, tako da je sada možete naći i kod nas i to na srpskom jeziku. Za više informacija i poručivanje kliknite ovde

Još jedna lepa vest – kako sam imala veliku čast i zadovoljstvo da budem jedna od recezentkinja ove sjajne knjige imam priliku da poklonim 2 primerka. Ako misliš da je ova knjiga baš za tebe poseti moju FB stranicu i ostavi komentar u postu. Napiši mi tvoj veliki iskorak ili izazov pred kojim si i obeleži drugaricu kojoj želiš da pokloniš knjigu. Obe dobijate svoj primerak, jer kada dajemo mi uvek dobijamo!

Srećno i samo napred hrabro 🙂

Ostavite komentar