Mnogo puta želimo nešto i onda kada to dobijemo sreća i osećaj zadovoljstva traju neko vreme i onda sve to tek tako prođe. Ponekad imamo želje koje nas pomalo plaše, pitamo se da li ćemo zaista znati šta da radimo ako se ostvare?

A šta je sa onim željama koje se ne usuđujemo ni da zamislimo? Koje nam se u startu čine većim od nas, nedostižnim, stvorenim za neke druge ljude? Neke druge bolje ljude…

Ove godine iznenada sam dobila poziv da idem na službeni put, destinacija privlačna, svi troškovi plaćeni, tema putovanja nešto što me veoma interesuje – naravno prihvatila sam poziv iako je do puta bilo sam par dana. Pošto sam upala u zadnji čas u hodu smo se dogovarali oko detalja, leteli smo avionom i tih dana je bila aktivirana nova usluga na našem aerodromu – online prijavljivanje na let. Opcija koja bi trebalo da smanji čekanje na šalterima, s tim što niste imali mogućnost zajedničkog prijavljivanja sa onim sa kim putujete, već se sedišta popunjavaju automatski po vremenu prijave. Dolazak na aerodrom tog ponedeljka ujutru pokazao je punu neefikasnost ove novine. Bilo je nekoliko letova u isto vreme i na aerodromu je vladao totalni haos. Deo naše grupe nije uspeo da se čekira kod kuće tako da smo tu na licu mesta pokušavali da to završimo, prepakovali kofere kako bi mogli sve što imamo od prtljaga da ponesemo sa sobom i na kraju u zadnji čas ušli u avion. Na mojoj karti pisalo je sedište 2B, shvatila sam da je u sredini i pomislila kako bi bilo lepo da sam dobila mesto pored prozora, pošto smo putovali po danu pa bih mogla da posmatram oblake i uživam.

A onda je došao trenutak ulaska u avion, išla sam ispred ostalih, držala kartu u rukama i pri ulasku videla da su sedišta od broja 1 do 3 u biznis klasi. Prva misao: Ovo je neka greška! Tek u tom trenutku sam videla da na mojoj karti piše biznis klasa. Prišla sam stjuardesi, pokazala joj svoju kartu očekivajući da će potvrditi da je greška i uputiti me u drugi deo aviona. Savršeno našminkana stjuardesa me je pogledala sa osmehom broj 6 i objasnila mi kako mogu da biram sedište pošto je biznis klasa prazna! Šok totalni! Ne samo da mogu da sedim pored prozora, nego to mogu u biznis klasi na kom god mestu želim! Zbunjena spuštam tašnu na sedište u sredini i sedam pored prozora i dalje očekujući da će neko prići i reći mi kako je došlo do nesporazuma. To se ne dešava, umesto toga ljubazna stjuardesa mi donosi topli vlažni peškirić da osvežim ruke i čašu soka od pomorandže. Zbunjena, sedim, pijem sok, gledam prijatelje kako ulaze u avion, šalimo se u prolazu i ostajem tu gde sam. I dalje me prati osećaj da ne treba da budem tu, iako je to mesto veoma slično svim ostalim u avionu. Da, sedište jeste malo udobnije, ima i poseban stočić na izvlačenje, ali za mene izgleda kao da je dva puta veće od ostalih i izdignuto tako da štrči na neki čudan način. Stjuardesa koja vreba svaki moj pokret mi ne pomaže da se opustim, ona prosto želi da mi bude udobno, a ja samo želim da nestanem iz osećaja nelagode i nepripadanja. Na kraju sebi objašnjavam kako se sve ovo dešava zbog toga što sam se u poslednji čas priključila grupi i pošto nije bilo više slobodnih mesta u ekonomskoj klasi ovo je bila jedina opcija da me ubace na let. Moj mozak pokušava da me ubedi u ovo objašnjenje dok se spremamo da poletimo, a moje biće i dalje čeka da neko dođe po mene i zamoli me da se pomerim na drugo mesto. Posle mi je prijatelj iz grupe rekao kako je on sedeo sam u redu sa 3 sedišta i time potpuno oborio moju teoriju o popunjenim kapacitetima.

U svakom slučaju, let je prošao. Leteli smo 2,5 sata po sunčanom vremenu iznad oblaka, ja sam sedela u biznis klasi pored prozora, moja tašna pored mene, ljubazna stjuardesa koja je tu samo zbog mene. Umesto sendviča iz frižidera dobila sam posebni meni gde sam mogla da biram između dva jela koja su podgrejana u mikrotalasnoj, preljubazna stjuardesa je vrebala svaki moj pogled i to se završilo tako što sam popila još dva soka i čašu vode i dva puta išla do toaleta od silne ljubaznosti – njene jer joj je to posao i moje da je ne razočaram 🙂

Ostatak vremena provela sam slušajući muziku, gledajući kroz prozor i razmišljajući o tome zašto se toliko čudno osećam, zbog čega mi je neprijatno.

Zašto kada nam život pošalje mesto u prvoj klasi ne možemo prosto da se opustimo i uživamo, zahvalimo na iskustvu? Dozvolimo sebi ideju da smo tu sa razlogom, da vredimo, da smo dovoljno dobri, da su to samo sitnice i nemaju veze sa drugima. Imaju veze sa nama i našim osećajem lične vrednosti. To što smo tu ne znači da drugi vrede manje, već da mi onim što mislimo i radimo zaslužujemo da budemo tu. Da naš život od nas zavisi i da jedino od koga trebamo biti bolji smo mi sami. Da svoju vrednost gradimo svakoga dana, da u svemu što radimo vidimo šansu da budemo bolji, sa odlukama koje donosimo, kako se ponašamo prema drugima i kako sebe doživljavamo.

I onda to mesto u prvoj klasi bude samo jedan divan doživljaj na kome smo zahvalni ♥

Ostavite komentar