Bilo je jutro, obično jutro radnog dana, ustala sam oko pola 7 i prvo što sam primetila bio je autobus ispod našeg prozora. Nije to toliko neobičan prizor za našu ulicu, ali ovaj autobus je stajao, očigledno je bio u kvaru već neko vreme i stao je baš tako da je blokirao naš parkirani auto. Dok sam se spremala pričala sam sa Srđanom kako ćemo da razvezemo decu u školu i vrtić ako nam je auto blokiran. Prva ideja koja nam je pala na pamet bila je da zamolimo vozača ako može da pomeri autobus par metara napred, tek toliko da možemo da se isparkiramo. Dok smo se spremali automobili su obilazili parkirani autobus i trubili, trubili, trubili….

Negde oko pola 8 izašao je komšija čiji je auto bio parkiran do nas, takođe blokiran, porazgovarao sa vozačem, posle nekog vremena bilo je jasno da autobus ne može nikako da se pomeri, nešto mu je curelo iz motora i to je bilo to. Komšija je nekako uspeo da pomeri betonske kocke sa asfalta i nekako isparkira svoj auto, naš je ostao zaglavljen. Tu smo se već porodično dogovorili i podelili – ja ću ispratiti Zaru peške do škole, a njih dvojica će biciklom do vrtića, nije im prvi put. Sve se lepo završilo. Vraćajući se kući iz škole razmišljala sam kako me ovaj događaj nije unervozio, kako se sve lepo namestilo da smo oboje bili kući i mogli da se organizujemo oko prevoza. Na ulasku u stan ponovo sam začula trube sa ulice, autobus je i dalje stajao na istom mestu…

Videla sam vozača koji se nervozno šeta po autobusu i pomislila kakvo je njemu ovo jutro, stoji već skoro dva sata u pokvarenom autobusu, čeka da neko dođe, oko njega prolaze automobili i sviraju mu, nervozni su, oni žure…

Pomislila sam da li bi mogla da uradim nešto da popravim ovo njegovo jutro. Imala sam još pola sata do odlaska u kancelariju i odlučila da uradim nešto. Izašla sam napolje, ušla u autobus i pitala majstora da li možda želi kafu, čašu vode, objasnila mu da živimo odmah tu u prizemlju i da ako treba može doći do toaleta da se osveži. Bio je evidentno zbunjen, prvo je jasno odgovorio da ne treba ništa, a onda na moje ponovljeno pitanje da makar kafu popije dok čeka, stidljivo rekao da ne pije tursku, kao da je to neka greška. Nastavio je rečenicu još skromnije sa informacijom: „Eto ako može nes sa mlekom, to bi bilo super“. Okrenula sam se i izašla iz autobusa, svesna da u kući nemamo ni tursku ni nes kafu, mi je ne pijemo i naši gosti to znaju, pa sami traže kafu kad dođu kod nas 🙂 Preturila sam fioke za svaki slučaj da proverim da negde nije ostala neka kesica 2u1, 3u1 međutim ništa. Uzela sam novčanik i na zadnja vrata izašla i otišla do trafike na ćošku, kupila sam 2 kesice neskafe 2u1 i vratila se kući da je napravim. Tako se namestilo da smo veče pre toga pravili neke voćne kolače u korpicama pa je majstor pored kafe u kesici dobio i jedan mafin sa višnjom. Kada sam mu donela to u autobus delovao je još više zbunjen. Na brzinu sam mu objasnila da ja moram uskoro da idem od kuće, ali da može slobodno kada završi kafu da šolju ostavi ispred vrata stana broj 2 u prizemlju, pozdravili smo se i rastali.
Petnaest minuta kasnije izašla sam iz kuće, autobus je još uvek bio tu, majstor je sedeo unutra, a automobili su prolazili i trubili, trubili, trubili…zapitala sam se da li je ikom palo na pamet da on nije izabrao da mu se jutros pokvari autobus, da nije izabrao da sedi 3 sata u mestu i čeka nekog da dođe, da je čovek koji je kao i većina nas tog jutra ustao i krenuo na posao sa namerom da to uradi najbolje što može.

Pola sata kasnije zazvonio mi je telefon, Srđan me zvao, majstor je došao da vrati šolju i pozvonio je na vrata. Srđan je otvorio a majstor, čovek naših godina, prijatan i kulturan se zahvalio, vratio šolju i rekao kako mu se ovo nikada nije dogodilo. Srđan ga je upitao da li misli na to što se autobus pokvario? Ma ne – odgovori on – mislim na kafu i kolač, nikada mi se nešto slično nije desilo… i tako je u čudu otišao, zahvalan i zbunjen u isto vreme. A automobili su i dalje obilazili autobus i trubili, trubili, trubili… čini mi se da sam ih čula sve vreme dok sam išla preko groblja do Ruzveltove.
Nije ovo priča o tome kako sam ja super žena, ovo je priča o tome kako kada hoćemo možemo vrlo lako da učinimo nešto dobro i to može biti nešto sasvim malo, kao šoljica instant kafe. Odluka da živimo srećnije je naša lična odluka i kreće od nas, od toga da pridržimo vrata komšiji iza nas, da propustimo drugo vozilo u saobraćaju, da stanemo pešacima na pešačkom prelazu, da se nasmejemo detetu u prolazu, da pomognemo komšinici da ponese kese iz prodavnice.

Tog jutra ja nisam želela da budem jedna od tih koja će trubeti, ja sam želela da budem ona koja će napraviti razliku u životu jednog običnog, skromnog čoveka koji je to zaslužio.

I da, da odgovorim na pitanje iz naslova, kesica instant kafe košta 17 dinara, nije mnogo zar ne?