Ove jeseni prolazila sam kroz program Tare Mohr “Playing Big” namenjen ženama koje žele u svom životu da naprave veliki iskorak, ostave trag kroz svoj rad i pomognu drugim ženama na tom putu. Tokom modula imala sam prilike da upoznam žene iz celog sveta i primetila sam jednu crtu koja se svuda provlačila – skromnost. Većina tih žena ima izuzetno obrazovanje, uspešnu karijeru, neke su ostvarene na polju porodice, neke tek planiraju…sve u svemu gledano sa strane njihovi životi su više nego uspešni. Ipak, kada pričaju o sebi govore to skromno, onako sa strane, kao da nije mnogo bitno ili da im je potrebna potvrda nekog spolja.

To me je podsetilo na moje iskustvo u radu sa ženama. Većina žena sa kojima ja radim je na početku razvijanja svog biznisa, najveći izazov im je prodaja i marketing, trenutak kada svetu treba da predstave šta rade i ko su one zapravo. Kada ih zamolim da napišu svoju kratku biografiju to bude ozbiljan problem. Obično dobijem malo podataka o tome koji su fakultet završile, kod kog profesora, gde su radile i sve to upakovano prilično sterilno, bez duše. Koliko god to bio važan deo njihove priče jer govori pre svega o njihovom znanju i iskustvu, zašto su baš one neko sa kim treba da radimo ili kupimo njihov proizvod ono što je suštinski nedostaje. Nedostaje ta njihova autentična priča, šta ih je dovelo do toga da pokrenu svoj posao, šta im je važno, šta su sve zaista naučile i dalje uče svaki dan u poslu.

A onda sam pročitala kako uspešne žene često doživljavamo kao agresivne i prodorne, nimalo dopadljive i ženstvene i da to predstavlja osnovni strah na putu samopromocije za većinu žena. Navikle smo da budemo dobri đaci, da vredno učimo, marljivo radimo i neko će nam na osnovu toga dati dobru ocenu i pohvaliti nas. Za to vreme naše muške kolege nemaju problem da zauzmu mesta u prvom redu pričajući o svojim uspesima otvoreno i ponosno, dobijajući tapšanje po leđima i mnogo više.

Pitam se zaista kog je roda uspeh i kako ga mi doživljavamo?

Davno sam kod sebe osvestila da nemam strah od neuspeha jer verujem da je sve učenje. Pre 2 godine na nekom događaju neko me je predstavio kao preduzetnicu koja iza sebe ima neuspeli biznis samo zbog toga što sam iz istog izašla i meni je to bilo potpuno smešno. To je izbor koji sam svesno napravila i danas sam veoma srećna zbog toga i smatram to veoma hrabrom i pametnom odlukom koju sam donela. Zaista, jeste pitanje kako ustvari definišemo uspeh?

Ja sam mnogo češće imala jasan strah od uspeha, plašeći se da li sam mu dorasla. Kada bi me pitali koje smo prepreke imali tokom razvoja svog posla uvek sam nekako shvatala da sam sama sebi bila najveća prepreka. Uvek se iznova pitajući da li znam dovoljno, da li sam to zaslužila, da li to meni zaista pripada. Zaboravljajući sve one sate i noći koje sam provodila učeći, čitajući, spremajući prezentacije, pohađajući treninge i radionice i radeći sa mentorima na sebi i svom poslu.

Postoji taj fenomen ženske solidarnosti koji se srećom sve više razvija poslednjih godina, tako imamo posebne mentorske programe za žene, primere žena koje se udružuju i zajedno rade i promovišu jedna drugu. Ipak, na kraju dana čini mi se da smo i dalje spremnije da jedna drugu gledamo kao konkurenciju umesto da shvatimo da podržavajući i pomažući jedna drugu stvaramo bolje prilike za sve nas. Što je više žena koje će podeliti svoje uspešne priče, znanja, iskustva i kontakte to će većem broju žena koje tek ulaze u taj svet biti lakše i jasnije da se u tom svetu snađu.

Krajnje je vreme da zbacimo tu sliku dobre i poslušne devojčice i ponosno kažemo i pokažemo šta sve znamo i možemo. Da svoje uspehe ponosno podelimo sa svetom, i ne samo uspehe, brige i greške, da pokažemo svoju ranjivost i autentičnost jer to je ono što nas na kraju dana izdvaja. To je ono što nam dozvoljava da svoj uspeh obojimo u roze, plavo ili žuto, kako već želimo i da nekim novim devojčicama pokažemo da je moguće.

Uspeh je nešto što svako od nas treba da definiše za sebe i ja definitivno želim da verujem da uspeh može biti i te kako ženstven i božanstven, kao što je i svaka od nas.

*Tarinu knjigu Playing Big od srca preporučujem svakoj ženi i devojčici da pročita, kod nas je možete naći kao Veliki iskorak, izdanje Finesa 

Comments (2)

Vesna Surčulija Radić

May 14, 2019 at 10:40 AM

Sjajan tekst!
Baš je tako!
Ja to zovem: lični PR!
Ako mi nismo spremne da vrednujemo svoj uspeh kako možemo da očekujemo da to primetni ili vrednuje neko drugi?
Hvala za inspirativan tekst.

Reply

Sonja Dakić

Sep 02, 2019 at 3:22 PM

Hvala tebi za komentar, meni je ovo baš bitna tema za razgovor i razmenu.

Reply

Ostavite komentar